Svetsko prvenstvo 2026. godine donelo je nekoliko neočekivanih rezultata, ali i bolan sudar velikih očekivanja sa realnošću. Dok su pojedine reprezentacije prevazišle sopstvene mogućnosti, neke od najtalentovanijih selekcija sveta napustile su turnir znatno ranije nego što se očekivalo.
Nije svako ispadanje samo po sebi neuspeh. Nekada protivnik jednostavno bude kvalitetniji, detalji odluče utakmicu ili žreb ne bude naklonjen. Međutim, način na koji su određene reprezentacije završile takmičenje ostavio je utisak propuštene prilike, taktičke nemoći ili potpunog emocionalnog sloma.
Portugal – previše kvaliteta za samo jednu dobru utakmicu
Poraz od Španije u nokaut fazi sam po sebi nije katastrofa, ali je problem što je Portugal samo protiv Uzbekistana odigrao zaista ubedljivo.
Ekipa sa igračima poput Vitinje, Bruna Fernandeša, Žoaa Neveša, Bernarda Silve, Rafaela Leaa i Nuna Mendeša morala je da pokaže mnogo više. Posebno je razočarao vezni red, koji nije uspevao da kontroliše utakmice niti nametne ritam.
Velika pažnja ponovo je bila usmerena na Kristijana Ronalda, ali problemi Portugala bili su dublji – od taktičke postavke do nedostatka energije i zajedništva.
SAD – propuštena istorijska prilika
Od reprezentacije Sjedinjenih Američkih Država nije se očekivala titula, ali je domaćinstvo nudilo veliku priliku za istorijski rezultat.
Umesto toga, Amerikanci su protiv Belgije odigrali jednu od svojih najlošijih utakmica na turniru. Belgijanci su ih potpuno nadigrali iako su meč počeli bez Romelua Lukakua, Kevina de Brujnea i Žeremija Dokua.
Pred oko 50 miliona gledalaca, domaćin je delovao uplašeno, bez plana i odgovora na igru rivala. Nije razočarao samo poraz, već potpuna nemoć u utakmici koja je trebalo da predstavlja veliki trenutak američkog fudbala.
Brazil – defanzivan, nervozan i bez inspiracije
Dolazak Karla Ančelotija trebalo je da donese novu energiju, taktičku stabilnost i drugačiji identitet reprezentaciji Brazila. Očekivalo se da će jedan od najuspešnijih trenera modernog fudbala pronaći način da poveže veliki individualni kvalitet i vrati Brazil u završnicu Mundijala.
To se nije dogodilo.
Brazil je tokom turnira delovao defanzivno, oprezno i nervozno. Umesto tradicionalne kreativnosti i napadačke slobode, petostruki svetski šampion igrao je bez dovoljno rizika i ideje. U mnogim trenucima bio je i neočekivano nezanimljiv za gledanje.
Eliminacija protiv Norveške dodatno je pojačala osećaj razočaranja. Brazil je takmičenje završio najranije još od Svetskog prvenstva 1990. godine, a posebno je zabrinjavajuće što je ispao gotovo bez ozbiljnog otpora.
Možda ova generacija nema širinu i kvalitet nekih ranijih brazilskih selekcija, ali od reprezentacije sa takvom tradicijom očekuje se mnogo više od tihog odlaska sa turnira.
Turska – panika umesto reakcije
Turska nije nužno igrala najlošiji fudbal među razočaravajućim reprezentacijama, ali je pokazala ozbiljan nedostatak emocionalne kontrole.
Problemi su počeli već u prvom kolu, porazom od Australije rezultatom 2:0. Od trenutka kada su se našli u rezultatskom zaostatku, turski fudbaleri delovali su uspaničeno, kao da nisu bili spremni da se izbore sa pritiskom koji donosi Mundijal.
Sličan scenario viđen je i protiv Paragvaja. Turska je nakon rano primljenog gola imala čak 88 minuta da pronađe izjednačenje, ali je svaki novi napad donosio još veću nervozu. Kako se utakmica bližila kraju, igrači su donosili sve lošije odluke i sve češće grešili u jednostavnim situacijama.
Posebno je poražavajuće što grupa nije delovala nepremostivo. Turska je eliminisana već posle dva kola u formatu takmičenja u kojem je čak osam od 12 trećeplasiranih reprezentacija izborilo plasman u narednu rundu.
Takav učinak teško se može opisati drugačije nego kao veliki neuspeh.
Senegal – dva nedopustiva sloma
Kao finalista i osvajač poslednja dva izdanja Afričkog kupa nacija, Senegal je na Mundijal stigao kao jedna od najvećih nada afričkog fudbala.
Ipak, ekipa je dva puta potpuno izgubila kontrolu – najpre protiv Norveške u grupnoj fazi, a zatim protiv Belgije u šesnaestini finala.
Senegal je imao kvalitet, iskustvo i fizičku moć za veliki rezultat, ali je sve prokockao slabom koncentracijom u ključnim trenucima. Upravo zato je njegovo ispadanje ostavilo utisak velike propuštene prilike.
Južna Koreja – idealan žreb nije iskorišćen
Grupa A delovala je kao odlična prilika da Južna Koreja zauzme drugo mesto iza Meksika i izbori nokaut fazu.
Početna pobeda nad Češkom nagovestila je dobar turnir, ali je usledio potpuni pad. Južna Koreja nije uspela da prođe dalje čak ni kao jedna od najboljih trećeplasiranih reprezentacija.
Posebno je propuštena prilika da igra nokaut meč u Los Anđelesu, gradu u kojem nastupa kapiten Son Hjung-min i u kojem živi velika korejska zajednica. Umesto velike podrške i istorijske atmosfere, ekipa je takmičenje završila već u grupi.
Tunis – potpuni debakl
Tunis je odigrao jedan od najlošijih turnira među svim učesnicima.
Tri utakmice, tri poraza, 12 primljenih i samo dva postignuta gola dovoljno govore o učinku ekipe. Selektor Sabri Lamuši smenjen je već posle prvog meča, ali ni dolazak Ervea Renara nije promenio situaciju.
Tunis tokom celog prvenstva nije pokazao organizaciju, stabilnost niti sposobnost da reaguje posle loših trenutaka.
Mundijal propuštenih prilika
Na listu razočaranja mogli bi da se dodaju i Nemačka i Urugvaj, ali su Portugal, SAD, Brazil, Turska, Senegal, Južna Koreja i Tunis ostavili najsnažniji negativan utisak.
Neke reprezentacije protraćile su veliki individualni kvalitet, druge prednost domaćeg terena ili povoljan žreb. Zajedničko im je da nisu uspele da odigraju najbolje kada je pritisak bio najveći.
Darko Petrović je pasionirani ljubitelj fudbala i košarke. Odrastao je u sportskoj porodici i prirodno je bilo da i on nastavi tim putem. Izveštavao je sa brojnih utakmica za razne medije i skoro deceniju piše o sportu.
