Kada se govori o najboljim trenerima modernog fudbala, ime Unaija Emerija retko se pojavi u istoj rečenici sa Pepom Gvardiolom, Karlom Anćelotijem ili Jirgenom Klopom. Ipak, malo koji trener u evropskom fudbalu je ostavio tako specifičan i impresivan trag kao španski stručnjak.
Dok su drugi gradili dominacije u domaćim prvenstvima i osvajali Lige šampiona sa najbogatijim klubovima sveta, Emeri je postao nešto sasvim drugačije – specijalista za Evropu. Čovek koji je od Lige Evrope napravio svoju sigurnu luku, mesto gde se oseća komforno i koje mu u potpunosti pripada. Toliko, da je spreman da ostavi sve po strani kako bi prigrlio trofej drugog po značaju kontinentalnog takmičenja.
Pokušao je to da učini pre sedam godina u Arsenalu. Stavio je prvenstvo u drugi plan, mislivši da će i sa rotiranim sastavom moći da skupi dovoljno bodova da zadrži ekipu u top 4 i obezbedi povratak u Ligu šampiona. Obila mu se o glavu ta strategija, a na kraju je ostao i bez naslova prvaka u Ligi Evrope. Tim sa Emirejtsa doživeo je kolaps u Bakuu od gradskog rivala, Čelsija (1-4), a prethodno potonuo na peto mesto engleske Premijer lige.
Ipak, nije svuda bilo tako. Arsenal se pokazao kao izuzetak koji ne potvrđuje pravilo, a baskijski trener je i pre i posle epizode u severnom Londonu pokazao da zna šta radi.
Pre nego što je postao poznat širom Evrope, Emeri je radio u klubovima poput Almerije, Valensije i Spartaka iz Moskve. Važio je za trenera opsednutog analizom, taktikom i detaljima, ali je pravi proboj napravio tek dolaskom u Sevilju 2013. Iako su u Andaluziji sanjali o treneru koji će prekinuti dominaciju giganata iz Madrida i Barselone, jasno je bilo da su to snovi, a ne realne ambicije. Ono što je Emeri mogao da uradi, je da sa Seviljom dođe do vrha u takmičenju u kom mu rivali nisu najbogatiji klubovi države i kontinenta.
Emeri je sa Seviljom osvojio tri uzastopne titule u Ligi Evrope – 2014, 2015. i 2016. godine. Nijedan trener pre njega nije uspeo da napravi takav podvig. Prvo je pala Benfika nakon dramatične penal serije u Torinu. Godinu dana kasnije Sevilja je savladala ukrajinski Dnjepar, a onda je stigla i možda najveća potvrda moći – pobeda nad Liverpulom Jirgena Klopa u finalu 2016. godine. Kada su svi mislili da će Nemac započeti trofejnu eru na Enfildu, četa Unaija Emerija je pokazala da se u Ligi Evrope ipak pitaju samo oni.
Posle evropske dominacije sa Seviljom, Emeri je dobio priliku u Parizu. U Francuskoj je osvojio pet domaćih trofeja, ali će njegov mandat zauvek pratiti jedan bolan trenutak – čuvenih 6:1 protiv Barselone u nokaut fazi Lige šampiona. PSŽ je u prvom meču demolirao Katalonce sa 4:0, samo da bi u revanšu doživeo jedan od najvećih kolapsa u istoriji fudbala. Taj poraz ozbiljno je narušio Emerijevu reputaciju i mnogi su počeli da ga posmatraju kao trenera koji nije za najveću scenu.
Epizodu u Arsenalu pratilo je i podsmevanje medija i navijača, pre svega zbog slabijeg poznavanja engleskog jezika. Čim su rezultati izostali, počelo je da im smeta i njegov govor, način oblačenja, odnos prema javnosti i sl. Ipak, španski trener nije dozvolio da mu karijera krene stranputicom. A pre svega, nije hteo da mu ponos stane na put ambiciji, pa je pristao da se posle avantura u Parizu i Londonu preseli u maleni Viljareal.
Povratkom u domovinu, Emeri je ponovo uradio ono što najbolje zna. Napravio je ekipu koja u Evropi izgleda bolje nego na papiru i igra iznad svojih realnih mogućnosti. Već 2021. godine osvojio je četvrtu titulu u Ligi Evrope, pobedom nad Mančester junajtedom nakon neverovatne penal serije. Da sve bude još slađe, na putu do trofeja eliminisao je i bivši klub, Arsenal, pobedivši čoveka koji ga je nasledio na klupi. Unai je tako dodatno učvrstio status najvećeg trenera u istoriji ovog takmičenja.
Ako je i bilo onih koji su sumnjali u njega, aktuelni mandat u Birmingemu razuverio je i najveće neverne Tome. Emeri je na klupu Aston Vile seo krajem 2022. kada je ekipa sedela u zoni ispadanja i gledala u provaliju ispred sebe. Eksperiment sa Stivenom Džerardom završio se neslavno, a uprava bivšeg prvaka Evrope odlučila se za nešto drugačije. Očekivanja od Emerija bila su da spasi Vilu ispadanja i proba sledeće godine da izbegne borbu za opstanak. Dobili su nešto sasvim drugačije.
Emeri je gotovo momentalno stabilizovao ekipu. Aston Vila počela je da igra znatno organizovanije, agresivnije bez lopte i mnogo konkretnije u tranziciji. Igrači koji su delovali prosečno odjednom su izgledali kao ozbiljni premijerligaški fudbaleri. Ne samo da je tim iz Birmingema opstao u Premijer ligi, već je dogodine završio takmičenje na četvrtom mestu, i vratio se u elitno evropsko takmičenje posle četiri decenije. Iskusni stručnjak dobio je u ruke slobodu da radi kako misli da treba, okružio se dobrim saradnicima, i nastavio da gradi tim.
Aston Vila je na putu da treću sezonu u nizu završi među najboljih šest na tabeli, a da se drugi put u tri godine plasira u Ligu šampiona. I najvažnije od svega – da stane na put čekanju na trofej. Klub sa Vila Parka na pehar čeka punih 30 godina, odnosno od osvajanja Liga kupa 1996. Tim koji je 1982. bio šampion Evrope, sedam puta najbolji u Engleskoj i na to dodao sedam FA kupova i pet Liga kupova ne zaslužuje da tri decenije drži vitrinu za trofeje zaključanom. A Unai Emeri bi konačno mogao da obriše prašinu sa nje.
20. maja u Istanbulu, Frajburg će dati sve od sebe da produži agoniju svih kojima je Vila u srcu, a Unai Emeri da po peti put dokaže da je Liga Evrope njegova sigurna luka.
Od 2021. u sportskoj analitici. Iskustvo iz 11 sportova, s naglaskom na fudbal, tenis, odbojku i hokej na travi. Od malena veliki ljubitelj fudbala, posebno engleskog i švedskog. Govori četiri jezika.
