Nastavljamo sa odbrojavanjem do Svetskog prvenstva 2026. godine. Današnji dan je u znaku broja 40, pa pričamo o Dinu Zofu. Njemu je bilo punih 40 godina kada je sa reprezentacijom Italije igrao meč za titulu prvaka sveta.
Pročitajte koja je simbolika bila o broju 41.
Ko je Dino Zof?
Čuveni golman važi za jednog od najboljih čuvara mreže koje je fudbal ikada video. Takođe je i jedini italijanski fudbaler koji je uspeo da sa Azurima postane prvak Evrope i sveta tokom karijere. IFFHS ga je početkom ovog veka zvanično proglasio za trećeg najboljeg golmana 20. veka, iza Leva Jašina i Gordona Benksa, a imao je čast i da ga legendarni Pele uvrsti u svoju listu 100 najvećih fudbalera u istoriji. 1973. bio je nadomak osvajanja Zlatne lopte, ali je prestižna nagrada ipak otišla u ruke Johana Krojfa.
Prvi deo karijere nastupao je za lokalni Udineze, pa onda Mantovu i Napoli, da bi najbolje godine posvetio Juventusu, u čijem dresu je igrao 479 puta i osvojio šest titula prvaka Italije. Najveća žal zauvek će mu ostati neosvajanje Kupa šampiona i dva poraza u finalima – 1973. od Ajaksa i deset godina kasnije od Hamburgera.
Odbili ga Juve i Inter, karijeru gradio zaobilaznim putem
Iako mu golmanski talenat nikada nije bio sporan, kada mu je bilo 14 i 15 godina doživeo je prvo veliko razočarenje u karijeri. Nakon proba u Juventusu u Interu, predočeno mu je da pored talenta, golman mora da ima i visinu, pa mu je rečeno da neće moći da stoji između stativa dok ne poraste. Mladi Dino tada je, navodno, promenio svoju dijetu i počeo na nagovor svoje bake da jede osam kuvanih jaja dnevno kako bi dobio na visini. Pet godina i 33 santimetra kasnije, debitovao je za Udineze u Seriji A.
Iako je tim iz Udina ispao te godine iz društva najboljih, Zofu je to zapravo otvorilo vrata prvog tima. Procenjeno je da ima kvalitet da bude startni golman ekipe u drugoligaškom rangu, pa je pomogao ekipi da obezbedi ekspresan povratak u elitu. Odlične partije zaradile su mu transfer u Mantovu, tada stabilnog italijanskog prvoligaša, za koju je igrao četiri godine i etablirao se kao jedan od najboljih golmana u državi.
Prvi golman Italije, titula evropskog prvaka
Partije u Mantovi stavile su ga na radar selektora reprezentacije pred Mundijal u Engleskoj 1966. Iako Dino na kraju nije dobio poziv, nastavio je da vredno radi i godinu dana kasnije prešao u Napoli. Na jugu Italije i definitivno je postao jedan od najboljih čuvara mreže na Apeninima. 1968. selektor ga je, ne samo pozvao na Evropsko prvenstvo, već i promovisao u startnog golmana Azura.
Zof mu je poverenje vratio fenomenalnim partijama, pogotovu u polufinalu kada je odbranio dva penala Sovjetima. U finalnom okršaju sa Jugoslavijom sačuvao je mrežu i značajno doprineo velikom uspehu svoje zemlje. Italija je po prvi put postala šampion kontinenta, a Dino Zof uvršten u tim turnira.
Neočekivano, golman Napolija dve godine kasnije nije dobio priliku u finalu Mundijala, jer se tadašnji selektor odlučio za Enrikea Albertozija. Italijani su to finale izgubili od Brazila (1-4), a tamošnja javnost se obrušila na trenera reprezentacije zbog odluke koja ih je potencijalno koštala titule najboljih na planeti.
Prelazak u Juventus
1972. napokon je usledio prelazak u Juventus, klub koji ga je odbio 15 godina ranije. Zofu je bilo punih 30 godina i već je važio za jednog od najboljih golmana sveta. Reputacija mu je u Torinu samo skočila, jer je za 11 godina čak šest puta postao prvak države sa Starom damom. Na to je dodao i dva Kupa, kao i titulu u Kupu UEFA gde su crno-beli savladali Atletik iz Bilbaa. Jedino što je „izmaklo“ čuvenom golmanu bio je naslov prvaka Evrope. Juventus je do finala Kupa šampiona stizao u Zofovoj prvoj i poslednjoj sezoni u klubu.
1973. Juve je u duelu sa Ajaksom odlučivao ne samo o naslovu šampiona Evrope, već i o osvajaču Zlatne lopte. Mediji su pre finala označili susret kao bitku za prestižnu titulu između Dina Zofa i Johana Krojfa. Ajaks je te sezone bio prvak Holandije, a Juventus Italije, pa je i jednom i drugom ostao Kup šampiona kao šlag na tortu fantastične sezone. Ipak, ovaj okršaj pripao je Holanđaninu, drugi put u karijeri. Čuveni ofanzivac na kraju je tri puta podizao Zlatnu loptu, dok Zof više nikada nije ušao u uži izbor.
Najstariji finalista Kupa šampiona i Svetskog prvenstva
Na samom zalasku karijere, Zof je dobio neverovatnu šansu da se od fudbala oprosti sa dva najveća trofeja. Pred sezonu 1981/82 legendarni čuvar mreže je najavio da će se verovatno penzionisati na kraju sezone i da bi voleo da mu Mundijal bude poslednji nastup u karijeri. Te godine osvojio je sa Juventusom šestu titulu prvaka Italije, a na Svetsko prvenstvo otišao je sa punih 40 godina, kao i dalje najbolji golman u državi. Na Mundijalu je sačuvao mrežu samo jednom, ali pomogao timu da savlada Brazil i Argentinu u grupnoj fazi, pa zatim Poljsku i Zapadnu Nemačku na putu do trofeja. Tako je Zof u petoj deceniji života postao najstariji osvajač titule šampiona sveta.
Tu, ipak, nije bio kraj. Legendarni golman odlučio je da okači rukavice na klin na kraju sezone 1982/83 i da proba da Juventusu donese toliko željenu i čekanu titulu šampiona Evrope. Ipak, na kraju je doživeo razočarenje jer je tim poražen u velikom finalu od nemačkog Hamburgera (0-1). Čuveni Feliks Magat rešio je meč udarcem sa distance i uskratio Zofu jedinu titulu koja mu je falila u karijeri. Bila je to i poslednja utakmica golmana za Juventus, a za Italiju je stao između stativa još dva puta, u kvalifikacijama za EURO 1984.
Od malih nogu živi za sport. Oprobao se u mnogim sportovima, a najduže se zadržao u fudbalu. Kako nije napravio značajniju karijeru, odlučio je da ostane u njemu, samo da loptu zameni tastaturom. Nikola prati i ostale sportove i svakog dana vam donosi najnovije vesti širom meridijana.
