Nastavljamo sa odbrojavanjem do Svetskog prvenstva 2026. godine. Današnji broj je 24, a upravo toliko jedanaesteraca izvedeno je tokom finala Mundijala 1994. godine između Brazila i Italije. Bio je to prvi put u istoriji da je svetski prvak odlučen penal-serijom, a čitav svet zauvek je zapamtio poslednji šut koji je izveo Roberto Bađo.
Pročitajte i koja je simbolika bila u broju 25.
Kada se danas pomene Svetsko prvenstvo 1994, većina ljubitelja fudbala prvo pomisli na jedan kadar – Roberto Bađo stoji pognute glave dok lopta leti visoko preko gola Klaudija Tafarela. Taj trenutak postao je jedna od najpoznatijih scena u istoriji sporta.
Ipak, finale u SAD-u bilo je mnogo više od jednog promašaja. Bio je to sudar dve fudbalske sile, meč koji je doneo istorijski presedan i utakmica koja je pokazala koliko pritisak Mundijala može da slomi čak i najveće fudbalske zvezde sveta.
Mundijal u Americi
Svetsko prvenstvo 1994. bilo je jedno od najneobičnijih u istoriji. FIFA je odlučila da turnir organizuje u Sjedinjenim američkim državama, zemlji u kojoj fudbal tada još nije bio ni približno popularan kao danas.
Mnogi su bili skeptični prema ideji da Amerikanci organizuju najveći fudbalski događaj planete, ali turnir je na kraju oborio rekorde posećenosti. Stadioni su bili puni, atmosfera spektakularna, a Mundijal je ostao najgledaniji u istoriji po ukupnom broju gledalaca na tribinama.
Brazil je u SAD stigao pod ogromnim pritiskom. „Karioke“ su poslednju titulu svetskog prvaka osvojile još 1970. godine, a generacije predvođene Zikom, Sokratesom i Karekom ostale su bez najvećeg trofeja. Sa druge strane, Italija je imala potpuno drugačiji put – „Azuri“ su gotovo čitav turnir preživljavali zahvaljujući genijalnosti Roberta Bađa.
Put do finala
Brazil je tokom čitavog prvenstva izgledao najstabilnije. Selektor Karlos Alberto Pareira napravio je pragmatičniji tim nego što su navijači očekivali. Umesto klasične brazilske romantike, ova reprezentacija igrala je čvrsto, organizovano i izuzetno disciplinovano. Romario i Bebeto bili su glavne zvezde ekipe, dok je odbrana predvođena Dungom i Aldairom predstavljala možda i najveću snagu tima.
Italijani su, s druge strane, imali daleko turbulentniji turnir. Jedva su prošli grupu, a Roberto Bađo dugo je igrao povređen i daleko od prave forme. Onda je usledila eksplozija. Zvezda Juventusa je praktično sama izbacila Nigeriju, Španiju i Bugarsku, postigavši ključne golove u nokaut fazi. U Italiji je nastala potpuna euforija, a legendarni fudbaler dobio je status gotovo mitskog heroja.
Međutim, pred samo finale pojavio se veliki problem – Bađo je imao ozbiljne bolove u zadnjoj loži i njegov nastup bio je pod znakom pitanja do poslednjeg trenutka.
Finale bez golova
Utakmica je odigrana na čuvenom stadionu Rouz Boul u Pasadeni, po nesnosnoj kalifornijskoj vrućini. Temperature su bile toliko visoke da su igrači oba tima izgledali iscrpljeno već sredinom prvog poluvremena.
Mnogo očekivani spektakl pretvorio se u veoma oprezan i taktički tvrd meč. Brazil nije želeo da rizikuje protiv italijanske defanzive, dok je Italija uglavnom čekala priliku iz kontre.
Najbolju šansu na utakmici imao je Romario, ali je njegov udarac završio pored gola. Sa druge strane, Italijani gotovo da nisu ozbiljnije zapretili Tafarelu.
Istorijska penal-serija
Brazil je prvi izveo jedanaesterac, a Marcio Santos odmah je promašio. Ipak, Italijani nisu uspeli da iskoriste prednost, pošto je ubrzo promašio i Franko Barezi, čovek koji je samo nekoliko nedelja ranije operisao koleno.
Kako je serija odmicala, pritisak je postajao ogroman. Romario, Albertini, Branko i Evani bili su sigurni, dok je Masaro u četvrtoj seriji zaustavljen od strane Tafarela. To je značilo da Roberto Bađo mora da postigne gol kako bi Italija ostala u životu.
Najbolji igrač sveta zaleteo se, šutirao snažno – i poslao loptu visoko preko gola. Brazilci su počeli slavlje, a fotografija Bađa sa spuštenom glavom postala je jedan od najpoznatijih sportskih momenata svih vremena.
Čovek koji je umro stojeći
Ta scena slikovito je nazvana „čovek koji je umro stojeći“. Bađo zaista nakon tog finala nikada nije bio isti, a i danas s velikim žaljenjem priča o tom finalu i promašenom jedanaestercu koji mu je obeležio karijeru. Ipak, iako je njegov promašaj postao simbol finala, mnogi zaboravljaju da Italija bez Bađa verovatno nikada ne bi ni stigla do borbe za titulu.
Čovek koji je nosio čitavu reprezentaciju igrao je finale praktično povređen. Lekari su činili sve da ga osposobe za meč, a pojedini italijanski mediji kasnije su tvrdili da gotovo nije mogao normalno da sprinta. Uprkos tome, upravo je on preuzeo odgovornost za poslednji penal.
Bađo je godinama kasnije priznao da ga taj trenutak nikada nije potpuno napustio. Iako je imao briljantnu karijeru i osvojio Zlatnu loptu, mnogi navijači širom sveta prvo ga pamte po tom šutu iznad prečke.
Zanimljivosti iz Pasadene
Finale Brazila i Italije i dalje je jedino finale Mundijala koje je završeno bez golova posle 120 minuta igre.
Brazil je tom pobedom stigao do četvrte titule svetskog prvaka i tada postao najtrofejnija reprezentacija planete.
Roberto Bađo nije bio jedina italijanska legenda koja je promašila penal. Franko Barezi, koji je odigrao herojski meč uprkos povredi, takođe nije uspeo da pogodi mrežu. Isto važi i za Danijelea Masaru.
Zanimljivo je i da je Klaudio Tafarel tokom penal-serije pokušavao da psihološki poremeti italijanske igrače glasnim pokretima i konstantnim razgovorom, što tada nije bilo toliko često kao u modernom fudbalu.
Iako mnogi finale iz 1994. pamte kao dosadno, upravo je taj meč zauvek promenio istoriju Svetskih prvenstava. Posle Pasadene, penali više nikada nisu bili samo rezervna opcija – postali su deo najvećih fudbalskih drama sveta.
Od 2021. u sportskoj analitici. Iskustvo iz 11 sportova, s naglaskom na fudbal, tenis, odbojku i hokej na travi. Od malena veliki ljubitelj fudbala, posebno engleskog i švedskog. Govori četiri jezika.
