Nastavljamo sa odbrojavanjem do Svetskog prvenstva 2026. godine. Današnji dan je u znaku broja 34, pa se prisećamo Svetskog prvenstva u Italiji 1934. godine.
Pročitajte koja je simbolika bila u broju 35.
O samom turniru, učesnicima, strelcima i najzanimljivijim momentima već smo pisali u ovom članku, pa ćemo se danas fokusirati na kontroverze koje su pratile prvi ikada Mundijal na evropskom kontinentu.
Pozadina Mundijala 1934.
Italijani su žarko želeli da organizuju prvo ikada Svetsko prvenstvo 1930. FIFA je, međutim, dodelila domaćinstvo Urugvaju, a Azuri iz revolta odlučili da bojkotuju nastup. Četiri godine kasnije želja im je ispunjena, ali su Urugvajci rešili da uzvrate istom merom. Ipak, odluka da se ne doputuje u Evropu imala je smisla.
Format takmičenja na Mundijalu promenjen je za turnir u Italiji, pa je izbačena grupna faza i svih 16 učesnika je krenulo iz osmine finala. To je značilo da bi Urugvajci, u slučaju poraza na otvaranju, otišli kući posle samo jedne utakmice. Prevaliti toliki put pre skoro jednog veka da bi se potencijalno odigralo samo 90 minuta nije bilo naročito pametno.
Musolinijev Mundijal
Politička situacija u Italiji bila je takva da je zemlja bila pod kontrolom čuvenog Benita Musolinija. A on je itekako imao nameru da takmičenje iskoristi za promociju fašizma. Prvi svetski šampionat u Urugvaju bio je na mnogo načina naklonjen domaćinu, koji su na kraju i došli do titule. Od pristrasnog suđenja, do zastrašivanja rivala, svačim su se služili Urugvajci ne bi postali prvi šampioni sveta u istoriji. Ipak, Italijani su to podigli na sasvim novi nivo.
Musolini je svoj kult ličnosti, između ostalog, gradio i na reputaciji fizički spremnog muškarca. Bilo da se radilo o igranju tenisa, trčanju maratona ili skijanju kroz Alpe, italijanski diktator je izgradio sliku o sebi kao sportski orijentisanom čoveku, spremnom da se upusti u svaki izazov koji je pred njega bačen. Međutim, kada je reč o fudbalu, prvi čovek Italije nije obraćao previše pažnje na ovaj sport. Sve dok nije shvatio koliko ima uticaja na široke narodne mase.
Kada je shvatio da može da manipuliše masom preko ubedljivo najpopularnijeg sporta u zemlji, Musolini je bio spreman da učini šta god je potrebno da Italijani dobiju organizaciju Mundijala. Kada se to napokon dogodilo, organizovao je trening kamp na koji su bili pozvani samo članovi vladajuće partije. Imali su Azuri tada odličan tim, ali bi bio još bolji da igrači nisu birani po političkoj osnovi.
Jačanje reprezentacije strancima
Kako bi dodatno ojačao tim, Musolini je naredio regrutaciju fudbalera iz Južne Amerike koji su bili italijanskog porekla. Tako su plavi dres obukla imena poput Orsija, Montilje i Demarije, koji su četiri godine ranije igrali u Urugvaju u argentinskom dresu. Njima su se pridružili i Brazilci Guaita i Guariti. Iako se pozivanje igrača koji nisu „čistokrvni“ Italijani činilo kao nešto što nije u skladu sa načelima tadašnje vlasti, iz tabora reprezentacije moglo se čuti: „Ako su spremni da umru za Italiju, onda mogu da igraju za nju„.
Na klupi nacionalnog tima sedeo je Vitorio Poco, čovek koji nije bio u najboljim odnosima sa režimom, ali je uživao njihovo veliko poštovanje. Tada 44-godišnji trener praktikovao je 2-3-5 formaciju, gde se jedan od veznih igrača spuštao između štopera kako bi pomagao u izgradnji igre. Sličan sistem je, sa velikim uspehom, koristio Herbert Čepmen u dvadesetim godinama prošlog veka, kada je sa Hadersfildom osvojio dve titule u nizu.
Poco je sa Azurima osvojio dve titule Centralnoevropskog prvaka u nizu, a između njih predvodio tim na drugom ikada Mundijalu u istoriji.
Propaganda ugušila turnir
Italijani su organizacijom turnira hteli da pokažu svoju moć, u svakom smislu. Svako ko se zadesio u Italiji u to vreme mogao je da vidi motive Svetskog šampionata prožete fašističkim elementima. Nijedan poster nije mogao da prođe bez uplitanja politike u fudbal, a i sam Musolini je teatralno za svaki meč kupovao kartu na blagajni, samo da bi ga narod na kraju video u loži sa drugim liderima i značajnim ličnostima tog doba.
Italijanski lider je, navodno, lično birao arbitre za svaki meč, a sa nekima se i sastajao kako bi obezbedio pristrasno suđenje u korist Italije. U četvrtfinalnom duelu sa Špancima, skoro polovina španskog tima završila je u bolnici usled oštrih startova Azura, pa je ekipa bila osuta pred revanš susret. Pred polufinalni meč sa favorizovanom Austrijom, Musolini je dan pred utakmicu večerao sa glavnim sudijom Eklindom. Po svedočenjima samih austrijskih fudbalera, švedski arbitar je čak u nekoliko navrata dodavao loptu Italijanima kao da je član tima.
Da stvar bude još bizarnija, Eklind je posle odabran i da sudi finale.
Sudar dva sveta u velikom finalu
Duel za naslov svetskog prvaka doneo nam je okršaj domaćina sa Čehoslovačkom. Nacionalni tim Čeha i Slovaka bio je izuzetno motivisan da pokvari planove Italijanima, uprkos žestokoj propagandi i verovanju da su Azuri taj meč dobili i pre nego što je lopta izvedena s centra. Imali su disciplinovan i tehnički potkovan tim, koji nije lako gubio loptu, dok su na drugoj strani bili taktički zategnuti i fizički spremni Italijani.
Stoga nije iznenađenje što se na poluvreme otišlo s rezultatom 0-0, bez previše događaja. Kada je sredinom drugog poluvremena Puč doneo vođstvo Čehoslovacima, na stadionu je zavladala grobna tišina. Ne samo od šoka, već i od straha. Pretrnuli su Italijani na pomisao da bi mogli da iznevere Musolinija posle svega urađenog da se reprezentacija popne na krov sveta. Očajnički napadi dugo nisu donosili rezultat, a onda je argentinski as, Orsi, odličnim šutem sa distance poravnao rezultat i odveo meč u produžetke.
Pogodak Orsija toliko je bio impresivan, da dan kasnije na zahtev medija i publike nije uspeo da ga ponovi ni iz 20 pokušaja. Ovaj gol pokazao se ključnim, jer su domaćini u produžecima uspeli da slome otpor umornih Čehoslovaka i dođu do šampionske titule. Pored trofeja Žil Rime, dobili su i poseban pehar izrađen u Musolinijevu čast, a umesto italijanske himne puštena je fašistička. Čisto da ne bude dileme oko opšte poruke turnira.
Od 2021. u sportskoj analitici. Iskustvo iz 11 sportova, s naglaskom na fudbal, tenis, odbojku i hokej na travi. Od malena veliki ljubitelj fudbala, posebno engleskog i švedskog. Govori četiri jezika.
