Nastavljamo sa odbrojavanjem do Svetskog prvenstva 2026. godine. Današnji broj je 13, a upravo toliko puta reprezentacija naše zemlje nastupala je na Mundijalima kroz različite državne oblike i epohe. Od Kraljevine Jugoslavije, preko SFRJ i Srbije i Crne Gore, pa sve do današnje Srbije, fudbaleri sa ovih prostora ostavili su dubok trag na najvećoj sceni svetskog fudbala.
Pročitajte koja je simbolika bila u broju 14.
Tokom gotovo jednog veka istorije Mundijala, reprezentacija naše zemlje prolazila je kroz ratove, raspade država, sankcije i političke promene, ali je fudbal ostao jedna od retkih konstanti.
Bilo je velikih pobeda, bolnih poraza, legendarnih generacija i propuštenih prilika, ali i trenutaka koji su zauvek ostali deo istorije Svetskih prvenstava.
Montevideo, Bog te video
Sve je počelo 1930. godine na prvom Mundijalu u Urugvaju.
Jugoslavija je bila jedna od samo četiri evropske selekcije koje su pristale da putuju brodom preko okeana do Montevidea, na prvo ikada okupljanje fudbalskih reprezentacija. Putovanje je trajalo nedeljama, a brojni igrači iz hrvatskih klubova odbili su nastup zbog tadašnjih političkih sukoba unutar saveza. Stoga su jugoslovensku selekciju isključivo činili srpski fudbaleri iz domovine, pojačani golgeterom Ivicom Bekom, koji je tad nastupao u Francuskoj.
Ipak, čak i oslabljen srpski tim stigao je do polufinala i postao jedna od najlepših priča prvog Svetskog prvenstva. Turnir je završen porazom od domaćina Urugvaja u kontroverznim okolnostima o kojima se i danas priča, a čitav put naše fudbalske reprezentacije opisan je u čuvenom filmskom serijalu „Montevideo, Bog te video“ i „Montevideo, vidimo se„.
Posebno se pamti pobeda nad Brazilom 2:1, što je tada predstavljalo ogromnu senzaciju jer su Karioke bile prvi favorit turnira. Stradala je par dana kasnije i Bolivija, a u legendu je ušao navodni duel sa Amerikancima za treće mesto, o kojem nema jasnih istorijskih dokaza.
Zlatne generacije Jugoslavije
Posle Drugog svetskog rata usledila je najbolja jugoslovenska era, reprezentacije koja je decenijama važila za jednu od najtalentovanijih u Evropi.
Jugoslavija je igrala četvrtfinala 1954, 1958. i 1962, dok je upravo u Čileu 1962. ostvarila najbolji rezultat posle Montevidea – plasman među četiri najbolje ekipe sveta. Generacije prepune majstora poput Dragoslava Šekularca, Dragana Džajića, Safeta Sušića, Josipa Skoblara i mnogih drugih ostale su simbol tehnički savršenog fudbala.
Mnogi strani novinari tih godina nazivali su Jugoslaviju „evropskim Brazilom“ zbog lepršavog stila igre, ali i evropskom Argentinom, zbog plavih dresova i strastvenog pristupa fudbalera.
Tragično propuštene prilike
Iako je Jugoslavija često imala ogroman kvalitet, Mundijali su donosili i brojna razočaranja.
Na prvenstvu 1990. u Italiji delovalo je da reprezentacija konačno može do samog vrha. Tim predvođen Draganom Stojkovićem, Robertom Prosinečkim, Dejanom Savićevićem i Sinišom Mihajlovićem igrao je fantastičan fudbal, i tri godine ranije u Čileu postao prvak sveta u kategoriji do 20 godina.
Jugoslavija je na Apeninima stigla do četvrtfinala, gde je posle dramatične penal serije eliminisana od Argentine, predvođene legendarnim Maradonom. Mnogi i danas smatraju da je upravo ta generacija mogla da osvoji Mundijal da nije došlo do raspada države i kasnijih sankcija.
Povratak Srbije i Crne Gore
Nakon duge pauze zbog političkih okolnosti, reprezentacija se vratila na Mundijal 1998. u Francuskoj kao Savezna republika Jugoslavija. Tim sa Mijatovićem, Jugovićem, Mihajlovićem i Stojkovićem prošao je grupu, ali je u osmini finala eliminisan od Holandije golom Edgara Davidsa u samoj završnici. Još bolnija je bila činjenica da su nekadašnji saigrači iz Hrvatske došli čak do polufinala, i na kraju osvojili svetsku bronzu.
Osam godina kasnije, Srbija i Crna Gora nastupila je u Nemačkoj 2006 na poslednjem turniru pre potpunog raspada države, ali je nastuš završen razočaravajuće. Posebno bolan ostao je poraz 6:0 od Argentine, u meču koji je ostao upamćen po debitantskom golu Lionela Mesija na Mundijalima. Otišli su naši fudbaleri u Nemačku sa velikim ambicijama i nadama, a vratili se pognutih glava nakon tri poraza.
Era samostalne Srbije
Pod trenutnim nazivom, reprezentacija je na Mundijal otišla tri puta, i sva tri puta razočarala. Najveća očekivanja bila su pred Svetsko prvenstvo u Južnoafričkoj republici 2010. Generacija koju je sa klupe predvodio Radomir Antić imala je na terenu Stojkovića, Vidića, Ivanovića, Kolarova, Lukovića, Stankovića, Kuzmanovića, Krasića, Jovanovića, Žigića i Pantelića. Svih 11 navedenih igralo je u nekom trenutku karijere u tzv. Ligama petice i pružalo sjajne partije zbog kojih su se našli na radaru najvećih klubova sveta.
Ipak, nastup na afričkom kontinentu završio se neslavno. Srbija je na startu turnira neočekivano poražena od Gane, a potom šokirala Nemačku i vratila se u igru za prolaz dalje. Ipak, srca im je slomila Australija koja je na zatvaranju grupne faze slavila sa 2-1 i izbacila Orlove sa prvog Mundijala po konačnom raspadu države.
Osam godina kasnije, nacionalni tim se plasirao na šampionat u Rusiji predvođen iskusnim Slavoljubom Muslinom. Međutim, problemi unutar saveza i sukob sa selektorom oko stila igre i nepozivanja određenih igrača učinili su da Orlovi ostanu bez selektora, pa ih je na svetsku smotru najboljih odveo asistent, Mladen Krstajić. Ishod – očekivan. Srbija je ponovo došla do jedne pobede, nad Kostarikom, a zatim izgubila od Švajcarske i Brazila i još jednom okončala turnir kao treća u grupi.
Poslednje od tri učešća stiglo je 2022. u Kataru. Ovoga puta osećaj u i oko nacionalnog tima je bio drugačiji. Selektor Dragan Stojković imao je napadačku igru koja nije krasila Muslina, i poštovanje koje Krstajić nikako nije mogao dobiti. Istovremeno, najveći deo reprezentativaca nalazio se na vrhuncu karijere i zaista je delovalo da bi Orlovi konačno mogli da naprave iskorak. Umesto toga, dogodio se najveći kolaps do tada. Naši fudbaleri poraženi su rutinski na startu turnira od Brazila, jedva izvukli bod protiv Kameruna i onda ponovo poraženi od Švajcarske.
Zanimljivosti iz istorije reprezentacije
- Jugoslovenska reprezentacija je na prvi Mundijal u Montevideo putovala sa predsednikom FIFA, Žilom Rimeom, koji je sa sobom nosio i prvi trofej
- Rezultat sa prvog turnira (polufinale) ujedno je i najbolji do danas, a prošao je skoro ceo vek
- Reprezentacije Srbije (i Jugoslavije) učestvovale su na Svetskim prvenstvima 13 puta i samo deset selekcija na planeti je više puta odlazilo na Mundijal
- Bivši kapiten reprezentacije, Dejan Stanković, predstavljao je tri različite države na tri uzastopna turnira – SR Jugoslaviju 1998, Srbiju i Crnu Goru 2006. i Srbiju 2010.
- Jugoslavija je zbog sankcija izbačena sa Evropskog šampionata 1992. a tim koji je uskočio na njeno mesto – Danska, na kraju je i osvojila turnir
Od 2021. u sportskoj analitici. Iskustvo iz 11 sportova, s naglaskom na fudbal, tenis, odbojku i hokej na travi. Od malena veliki ljubitelj fudbala, posebno engleskog i švedskog. Govori četiri jezika.
