Nastavljamo sa odbrojavanjem do Svetskog prvenstva 2026. godine. Današnji dan je u znaku broja 42, pa ćemo pričati o čuvenom Rodžeru Mili, koji je sa 42 godine postao najstariji strelac u istoriji Mundijala. Pročitajte koja simbolika je bila u broju 43.
Rani počeci i odrastanje
Priča o legendarnom Kameruncu nije samo fudbalska biografija, već i priča o identitetu, upornosti i nameri jednog fudbalera da promeni percepciju sveta o kontinentu sa kojeg dolazi. Rođen kao Rodžer Miler, promenio je prezime u Mila 1966. godine.
Iako se svetom proširila urbana legenda po kojoj je čuveni napadač hteo autentičnije prezime, istina je potpuno drugačija. Njegovo pravo prezime je oduvek bilo Mila, ali je zbog administrativne greške u dokumentima stajalo – Miler. On svakako nije mogao znati da će decenijama kasnije to ime postati simbol afričkog fudbala na najvećoj sceni.
Njegov fudbalski put počeo je veoma rano. Sa samo 14 godina već je kročio u svet profesionalnog fudbala, a talenat koji je pokazivao brzo ga je izdvojio od drugih. Ipak, bavljenje sportom nije naišlo na oduševljenje roditelja. Mila je potekao u radničkoj porodici, koja je vredno radila da ga odhrani i školuje i pruži mu šansu da se izbori za svoje mesto u ovom svetu.
Stoga nisu želeli da život protraći na fudbal, već da se posveti „poštenom poslu“. Ipak, protiv raskošnog talenta se nije moglo. Rodžer je već u ranim tinejdžerskim danima značajno odskakao od vršnjaka, s kojima je fudbal igrao na ulicama rodnog Jaundea, često bosonog i šutiravši konzervu ili pomorandžu umesto lopte.
Klupska karijera
Već sa 15 godina počeo je da igra za prvi tim Eklera iz Duale, ali svoje mesto pod suncem našao je u narednom klubu – Leopardu. Tamo je za četiri sezone postigao 89 pogodaka i vodio klub ka tri titule prvaka države. Nakon toga prešao je u Tenere s kojim je pokorio i kontinent, osvojivši afrički Kup pobednika kupova. Fantastične partije u domovini nisu prošle neopaženo, pa se sa punih 25 godina obreo u Francuskoj.
Ipak, život u Evropi nije bio lak. Epizode u Valensjenu, Monaku i Bastiji nisu prošle toliko dobro, barem sa golgeterske strane, pa je Mila tek u Sent Etjenu pokazao koliko je sjajan golgeter. Ipak, u Monaku i Bastiji osvojio je Kup Francuske u dva navrata, dok sa tada najtrofejnijim francuskim timom nije podigao pehar.
Međutim, vodio je ekipu do povratka u elitni rang takmičenja nakon skandala oko podmićivanja sudija 1982. koji je zeleno-bele izbacio u niži rang. Epizodu u Francuskoj završio je u Monpeljeu, kojeg je takođe vratio u Ligu 1. Nakon 136 datih golova u prva dva ranga, Mila je odlučio da se vrati kući.
Rodžer Mila i Svetsko prvenstvo
Ipak, karijera Rodžera Mile zauvek će se povezivati sa Mundijalima. Svoj debi na svetskoj smotri najboljih imao je 1982. kada mu je već bilo punih 30 godina. Sjajnim partijama u kvalifikacijama pomogao je nacionalnom timu da se po prvi put plasira na Svetski šampionat, i tamo ostane neporažen u sva tri meča grupne faze. Branio je boje Kameruna i 1984. na Olimpijskim igrama, a najvažniji period bio je između 1984. i 1988.
U tom, petogodišnjem periodu, Mila je sa Kamerunom dva puta postao šampion Afrike, jednom poražen u finalu, i u sva tri navrata bio uvršten u tim turnira. Takođe je u dva navrata bio najbolji strelac takmičenja. Sjajni rezultati tokom osamdesetih godina napravili su bazu za tim Kameruna koji će ranih devedetih napraviti bum na svetskoj sceni.
Iako je 1988. posle osvajanja Kupa afričkih nacija napadač objavio kraj internacionalne karijere, dve godine kasnije desio se preokret. Tadašnji predsednik Kameruna lično je zamolio Milu da se vrati i pomogne timu na Svetskom šampionatu u Italiji 1990. Mediji i navijači su mesecima vodili kampanju da se legendarni napadač pozove u pomoć nakon užasnog nastupa reprezentacije na KAN-u iste godine, ali tadašnji selektor Valeri Nepomnijaši nije hteo ni da čuje. Ipak, presudila je reč predsednika.
Prva zvezda Mundijala 1990.
Rodžer Mila ne samo da se vratio u nacionalni tim, već je postao prva zvezda turnira. Kamerun je dogurao do četvrtfinala, a tada 38-godišnji golgeter zatresao mrežu četiri puta, i to svaki put po ulasku sa klupe. Poslednji od četiri dao je u porazu od Engleza (3-2), kada je postigao gol za izjednačenje (1-1) pa asistirao za vođstvo (1-2) pre nego što su favorizovani Ostrvljani uspeli da sa dva penala dođu do preokreta. Mila je bio drugi najstariji igrač na turniru, posle Pitera Šiltona, a partijama na Mundijalu zaslužio je nagradu za afričkog igrača godine, drugi put u karijeri, čak 14 godina nakon prvog.
Iako je delovalo da je iskusni napadač odsvirao poslednju pesmu, četiri godine kasnije je ponovo pozvan u pomoć. Kamerun ovoga puta nije imao dobar turnir, a sam Mila je, ako ništa drugo, uspeo da ponovo uđe u knjigu rekorda, sada kao najstariji strelac u istoriji. U trenutku postizanja pogotka protiv Rusije, imao je pune 42 godine. Taj gol bio mu je i poslednji u reprezentativnoj karijeri. Poslednje fudbalske dane proveo je u Indoneziji, gde je u srednjim četrdesetim i dalje pokazivao klasu.
Iako je pomenuti rekord oboren od strane Esama el-Hadarija 26 godina kasnije, Mila je zauvek ostao upamćen kao jedan od najpopularnijih igrača u istoriji Svetskih prvenstava. Takođe je, po opštem mišljenju, jedan od najboljih afričkih fudbalera svih vremena. I to mu niko ne može oduzeti.
Od malih nogu živi za sport. Oprobao se u mnogim sportovima, a najduže se zadržao u fudbalu. Kako nije napravio značajniju karijeru, odlučio je da ostane u njemu, samo da loptu zameni tastaturom. Nikola prati i ostale sportove i svakog dana vam donosi najnovije vesti širom meridijana.
