Nastavljamo sa odbrojavanjem do Svetskog prvenstva 2026. godine. Današnji dan je u znaku broja 44, pa ćemo pričati o najdužem postu Italijana što se tiče titule šampiona sveta, a on je trajao pune 44 godine.
Rana dominacija
Iako Italijana nije bilo na prvoj smotri najboljih u Urugvaju 1930. na njihov debi nije se dugo čekalo. 1934. pojavili su se ne samo kao organizatori, već kao jedna od najjačih ekipa i favorita za titulu. Iako su geopolitičke okolnosti bile takve da će kraj ove ere italijanske reprezentacije uvek stajati znak pitanja, nema nikakve dileme da je ova generacija bila jedna od najboljih u istoriji. Italijani su u četvorogodišnjem periodu pokorili planetu dva puta, a između toga uzeli i Olimpijsko zlato u Nemačkoj. Pored situacije u zemlji i raznih pritisaka od strane Musolinijeve vlade, treba istaći i odluku Urugvaja, vladajućeg šampiona, da bojkotuje Mundijal 1934. u znak odgovora brojnim evropskim timovima koji nisu želeli da četiri godine ranije dođu u Južnu Ameriku.
Nakon Svetskog prvenstva 1938. krenuo je Drugi svetski rat, zbog kojeg se svetska smotra najboljih nije održavala čitavih 12 godina. Tek 1950. Italija je dobila priliku da postane šampion i treći put u nizu, što do danas nije uradila nijedna selekcija. Ipak, generacija koja je dominirala svetom u predratnom periodu sada više nije bila tu, i asovi poput Meace, Piole, Ferarija i Kolaucija otišli su u istoriju. Na sve to, čuvena Superga nesreća u kojoj je poginula kompletna generacija Torina prisilila je i nacionalni tim da uradi potpunu rekonstrukciju ekipe. Azuri su neočekivano poraženi na otvaranju grupne faze protiv Švedske, pa im trijumf nad Paragvajem kasnije nije značio ništa. Umesto renesanse i nastavka dominacije, usledio je mračan period za italijansku reprezentaciju.
Težak period za Azure
Do plasmana na takmičenje u Švajcarskoj 1954. stigli su vrlo lako, sa dve pobede nad Egiptom u kvalifikacijama. Ipak, ponovo su dvostruki šampioni planete poklekli već na otvaranju. Ovoga puta, savladao ih je domaćin (2-1), i završio turnir ispred njih, zajedno sa Engleskom. Najgore će, ipak, tek uslediti. U kvalifikacijama za Svetski šampionat u Švedskoj četiri godine kasnije, Azuri su doživeli potpunu sramotu. U grupi 8 izgubili su oba gostujuća meča, u Severnoj Irskoj (2-1) i Portugaliji (3-0), pa je na Mundijal otišla ostrvska selekcija, a Italijani prvi put od 1930. morali da ostanu kod kuće.
Jedan od ključnih problema ovog perioda bio je rigidni pristup taktici, čuveni katenaćo. Iako je ovaj sistem doneo uspehe klubovima poput Intera iz Milana, reprezentacija nije uvek uspevala da ga efikasno primeni na međunarodnoj sceni. 1962. dobili su olakšani put ka Mundijalu, pošto su Rumuni morali da se povuku, pa su dve lake pobede nad Izraelom bile dovoljne za put u Čile. Ipak, tamo su Italijani doživeli još jedan neuspeh. Ovoga puta odigrali su 0-0 na otvaranju sa Zapadnom Nemačkom, da bi ih zatim savladao domaćin (2-0). Osveta Švajcarcima (3-0) za poraz osam godina ranije na kraju nije puno značio, pa dvostruki prvak sveta ni posle 24 godine nije bio u stanju da se domogne nokaut faze takmičenja.
Nacionalna sramota u Engleskoj
Period od 1966. do 1982. godine u istoriji italijanske selekcije predstavlja jednu od najdramatičnijih transformacija ikad viđenih u svetskom fudbalu. U rasponu od samo šesnaest godina, Italija je prošla put od nacionalne sramote do svetske slave, redefinišući svoj identitet, taktiku i pristup fudbalu. Da bi se konačno uzdigli i vratili na staze stare slave, Azuri su prvo morali da dožive potpuni slom, i bruku o kojoj će se pričati decenijama.
Bilo je to 1966. u Engleskoj, kada je Italija, uprkos dugom postu i slabim rezultatima, ipak bila jedan od favorita iz senke da dogura do samog kraja. Umesto velikog preporoda, doživeli su do danas možda i najveću sramotu u istoriji reprezentacije, izgubivši od Severne Koreje (1-0). Reakcija u domovini bila je brutalna. Igrači su po povratku dočekani uz uvrede i proteste, a poraz je protumačen kao simbol šire krize italijanskog fudbala. Kritike su bile usmerene na zastareli stil igre, preveliku rigidnost i nedostatak kreativnosti. Ovaj udarac konačno je upalio crvene lampice na Čizmi. Nešto je moralo da se promeni.
Početak preporoda
Nakon 1966, Italijanska fudbalska federacija počela je sa uvođenjem ozbiljnih reformi. Fokus je stavljen na razvoj mladih igrača, modernizaciju trenerskih metoda i redefinisanje taktičkog pristupa. Iako je katenaćo i dalje bio deo identiteta italijanskog fudbala, počela je njegova evolucija. Umesto isključivo defanzivne filozofije, treneri su počeli da traže balans između discipline u odbrani i kreativnosti u napadu. Ovaj period takođe je doneo veću konkurenciju unutar reprezentacije, što je postepeno podizalo kvalitet tima.
Samo dve godine nakon katastrofe, Italija je osvojila Evropsko prvenstvo 1968, što je bio prvi veliki trofej posle tri decenije. Turnir je bio specifičan po tome što je polufinale protiv Sovjetskog Saveza odlučeno bacanjem novčića nakon što je regularnih 120 minuta završeno nerešenim ishodom. Iako je faktor sreće imao svoju ulogu, Italija je u finalu protiv Jugoslavije pokazala kvalitet i slavila nakon ponovljenog meča. Tim je predvodio kapiten Faketi, simbol moderne italijanske odbrane, dok su igrači poput Macole i Rive donosili ubojitost u napadu.
Ova titula nije samo donela trofej – vratila je veru. Delovalo je da su Italijani konačno našli savršen balans između odbrane i napada. Na Svetsko prvenstvo 1970. Italija je došla kao jedan od favorita, i napravila ogroman iskorak. Turnir je obeležio istorijski polufinalni duel protiv Zapadne Nemačke, koji je završen rezultatom 4:3 nakon produžetaka. Taj meč, poznat kao “utakmica veka”, simbolizovao je novu Italiju – tim koji je sposoban ne samo da se brani, već i da napada, rizikuje i pobeđuje u spektakularnom stilu. U finalu, međutim, Italija nije imala odgovor na genijalnost Pelea i moć možda i najbolje brazilske reprezentacije svih vremena. Uprkos ubedljivom porazu (4:1), drugo mesto bilo je ogroman uspeh i potvrda da se Italija vratila među svetsku elitu.
Mali korak unazad
Nakon uspeha u Meksiku, očekivanja su bila ogromna. Međutim, Italija nije uspela da održi kontinuitet. Na Mundijalu 1974. eliminisana je već u grupnoj fazi, što je ponovo otvorilo stare rane. Kritike su se vratile, a javnost je počela da sumnja da je uspeh iz 1970. bio samo izuzetak. Jedan od problema bio je sukob generacija. Stariji igrači, koji su doneli uspeh, polako su izlazili iz reprezentacije, dok mlađi još nisu bili spremni da preuzmu odgovornost. Istovremeno, taktika je ponovo postala predmet debate. Da li Italija treba da ostane verna svojoj defanzivnoj tradiciji ili da se prilagodi modernijem, ofanzivnijem fudbalu?
Ipak, nova generacija donela je baš ono što je trebalo Azurima. Igrači poput Dina Zofa, Paola Rosija, Marka Tardelija, Frančeska Gracijanija i Gaetana Širee konačno su stasali, i pokazali da su spremni da vrate Italiju u svetski vrh. Iako 1978. nisu stigli do kraja jer ih je u polufinalu zaustavila Argentina, tim je pokazao da može da igra vrhunski fudbal, koji može da parira svakom timu i stilu igre. Pobede protiv jakih protivnika (uključujući Argentince u grupnoj fazi) i atraktivna igra pokazale su da Italija više nije samo defanzivna ekipa. Četvrto mesto bilo je jasan signal da je reprezentacija spremna za nešto veće.
Povratak na krov sveta
Ključnu ulogu u transformaciji imao je selektor Enco Bearcot. Njegov pristup bio je drugačiji od uobičajenog, vatrenog, temperamentnog – miran, racionalan i zasnovan na poverenju u igrače. Bearcot je ignorisao uticaj medija i stvorio zatvoren, gotovo izolovan tim koji je funkcionisao kao porodica. Njegova filozofija bila je jednostavna: balans između discipline i slobode. Pod njegovim vođstvom, Italija je počela da igra fleksibilniji fudbal, sposoban da se prilagodi različitim protivnicima.
Na Svetsko prvenstvo 1982. Italija je stigla bez velikih očekivanja. Prva faza turnira bila je razočaravajuća: tri remija protiv slabijih protivnika izazvala su kritike i podsmeh. Posebno je pod lupom bio Paolo Rosi, koji se tek vratio nakon suspenzije i nije pokazivao pravu formu. Ali onda je usledio preokret. Italijani su u drugoj fazi srušili favorizovanu Argentinu i osvetili se za poraz četiri godine ranije, a zatim uspeli da se osvete i Brazilu za čuveni poraz iz 1970. Rosi je postigao het-trik i od najkritikovanijeg igrača postao heroj nacije.
Polufinalni okršaj doneo im je novi susret sa Poljskom, a Rosi je ponovo briljirao i sa dva gola odveo Azure u veliko finale. Tu ih je čekala Zapadna Nemačka, u susretu koji je mnogo značio i jednima i drugima. Obe selekcije imale su do tog trenutka po dve titule prvaka sveta. Ponovo je moglo tragično da se završi po Italijane, jer je Kabrini promašio penal u prvom poluvremenu. Ipak, drugi deo igre doneo je sjajnu partiju Baercotove ekipe, i nastavak izuzetnih partija Paola Rosija. Gol sa distance Tardelija duplirao je vođstvo, a Altobeli iz kontre stavio tačku na 44-godišnji post. Italija je po treći put postala prvak sveta. Kapiten Dino Zof je sa 40 godina ušao u anale svetskog fudbala, a Paolo Rosi proglašen za najboljeg strelca i igrača turnira.
Od malih nogu živi za sport. Oprobao se u mnogim sportovima, a najduže se zadržao u fudbalu. Kako nije napravio značajniju karijeru, odlučio je da ostane u njemu, samo da loptu zameni tastaturom. Nikola prati i ostale sportove i svakog dana vam donosi najnovije vesti širom meridijana.
